Recenzija – Valovi slobode u drugoj zbirci poezije Milene Vučković „S ove strane reke“

дана

Obala na kojoj su sakupljeni stihovi Milene Vučković dugo je bila sakrivena od pogleda i dodira. Ona je pažljivo ređajući stihove u drugu zbirku svojim čitaocima otvorila svet koji se nalazi sa ove strane reke, Milenine…


Podeljena u tri ciklusa, zbirka pesama „S ove strane reke“ donosi čitaocima različite dimenzije Mileninog stvaralaštva, od pesama koje odišu setom, neostavarenim snovima, mirisima i bojama jeseni, preko Kirkine ispovesti protkane pričama iz mitologije, do svedočenja o kraju sveta. Zaplovivši među isprepletene reči, osetićete svim čulima zov neostvarene slobode. 


Voda je izvor života, a ipak donosi smrt. Iz vode se ponovo rađamo. Ona spira grehe. Predstavlja prvi oblik materije. Kako daje, tako i uzima. Voda se kao motiv prožima kroz pesme u svim svojim oblicima i ulogama. 


Pesnikinja korača po vodi poput besmrtnih:


„... nisi samo san

O noći i mirnom jezeru

Po kome koračam

Da ti lice ugledam

Na klupi nasred vode…“


Tu, nasred vode, san prestaje da bude san, samim saznanjem da postoji ona kockica koja nedostaje da biće postane celovito. Iako je taj deo sakriven od radoznalih pogleda, u srcu gde „šeta iz jedne komore u drugu“. On čeka tamo gde se ponova rađa priroda, i to baš zahvaljujući njoj, vodi...


„Znaš li da ruže nikad ne umiru,

One se samo ponovo rode,

Na onom mestu gde me čekaš

Kad nadođu vode.“


Baš na tom mestu prepliću se snaga i slabost žene, traženje odgovora i prizivanje tišine. Tišine koja je jedina stvarno tu. Pisma koja kasne, a stižu taman na vreme da ostanu deo sećanja. Simbolika večnosti i traganja za njom, a Milena se i u tome poigrala sa rekom, koja je simbol prolaznosti, a samo se u večnosti postaje besmrtan:


„Veruj u reku

Na ušću ona obala nema

Tamo te večnost čeka.“


Da li je reč o večnosti koju donosi smrt od vode ili onoj koja nastaje stvaranjem umetnosti… Privilegija je ostati zarobljen među stihovima, odakle se ne može otići, iako je nekada najlakše upravo to uraditi usled nevolja koje dolaze:


„Ne idi,

Kiše dolaze, trebaš mi,

Tone Atlantida, nestaje sred talasa,

Probuđene nemani poslednjeg užasa,

Kiše dolaze.“


Kao u biblijskom potopu kiša i talasi odnose sve pred sobom, a baš u tim trenucima potreba za bliskošću i voljenom osobom postaje sve jača. Tada nestaje ponos i progovara sva ona iskrenost koja se čuva duboko u srcu. Ovi vapaji nestaju sa spoznajom smrti. Sledi mirenje sa realnošću i poziv da se barem jedno spase iz poplave:


„Putuj, srećo,

I budi dovoljno daleko.

Kad voda počne da plavi,

Spasenih biti neće

U ovoj poplavi.“ 


Spasenje u vodi donosi smiraj. Ali se priča o njoj ne završava. U ciklusu pesama o čarobnici Kirki takođe pronalazimo elemente vazduha, vode i vatre. Kirka je prema grčkoj mitologiji čarobnica koja je Odisejeve ljude pretvorila u svinje svojim napitkom, a kako bi dobila njegovu ljubav, vratila im je ljudski lik. Odisej je ostao zarobljen na njenom ostvru godinu dana. 

Kroz Kirkinu ispovest spoznajemo sve strane ženskog bića, nesigurnost i zablude, strahove i nadanja. Ona prkosi Medeji, doziva Odiseja i pred nas prosipa bisere mudrosti koje može znati samo kći bogova. Ona predstavlja metaforu svake žene, savršene u svojoj nesavršenosti. 


Njena mudrost donosi saznanja o vodi:


„Saznala sam tajnu vode, 

Ista je kao vreme,  

Teče, pamti,

Donosi promenu.“ 


Promena predstavlja jednu od stvari koja je neophodna da bismo preživeli. Tako je kroz Kirkine reči pesnikinja otkrila tajnu vremena koje teče isto kao i voda koja sve pamti i nikada ne zaboravlja. Ona će na kraju ipak sve pokazati ovom svetu i izbaciti na površinu, bilo to dobro ili loše:  


„Voda na obalu izbaci 

Nekada dobro, nekada loše, 

Ništa u sebi ne sakriva.“


A obala je tu da prihvati sve ono što joj reka pruža. Pa makar to bio i kraj vremena, opisan u trećem ciklusu pesama ove zbirke. Apokaliptične slike zaokružuju sve misli protkane od prvih redova knjige, ne budeći strah, već poput Jovanovog otkrovenja donose onu neizvesnost u iščekivanju poslednjeg dana i potpune slobode.


To je sloboda koju svi čekamo s ove stane reke, razmišljajući o tome šta je „preko vode“, a to ne saznavši nikada.    


Jovana Milutinović


Ukoliko vam se dodala Milenina poezija i želeli biste da njenu zbirku imate u svojoj biblioteci ili je poklonite nekome, knjigu možete poručiti putem njenog Facebook profila.




Коментари

Постави коментар