Pozorišna umetnost je uvek bila najinteresantnija i najpoštovanija, a glumci su smatrani elitom u svakom društvu. Na sceni su se preplitali različiti oblici umetnosti. Ples, muzika, scenografija sve to čini pozorište. Pozorište kao institucija oduvek je bilo utočište glumaca, pisaca, muzičara u kome su oni stvarali neki svoj svet, družili se, razmenjivali iskustva i ideje. Živa reč i odnos sa publikom izaziva posebna osećanja kod gledalaca u pruža nam neku izmaštanu stvarnost, različite sudbine čoveka. Pred nama se dešavaju promene, degradacija i progres. Pozorište je tu da nas pomeri, navede na razmišljanje. Ljubitelji glume uživaju u njoj i u vremenima kada je kultura skrajnuta i nepopularna. Pozorište pruža utočište u najtežim vremenima. Omogućava da makar na neko vreme odemo u neku drugu dimenziju i poistovetimo se sa tuđim životom. Pronađemo sebe u drugome. Živimo kroz nekog drugog. I za kraj sačuvamo aplauze.
Savremeni oblik pozorišta potekao je od religijskih ceremonija u Staroj Grčkoj. Aristotel u svom delu Poetika navodi da je pozorište nastalo od pesama koje su pevane u slavu boga Dionisa. Naime, svake godine su se održavale Dionizijske svečanosti na kojima su se izvodile tragedije. Pisac je bio režiser, koreograf i kompozitor. Glumci su bili isključivo muškarci. Hor je pratio glumce pesmama u slavu grčkih bogova i heroja. Glumci i hor su nosili maske i scensku odeću. Drame su izvođene na otvorenom i obično su publici predstavljanje samo jednom.
Srednji vek u pozorište uvodi religijske teme, prikazuju se scene iz biblije i života svetaca.
Pozorište renesanse je spojilo hriščanske teme i grčke klasične tragedije i komedije. Poseban oblik činile su karnevalizacije. Noviji oblici drame težili su realizmu u pozorištu i udaljavanju od antičke idealizacije. Drama se najduže opirala savremenim tendencijama modernizma, zbog svoje forme i načina interpretacije. Teatar apsurda teži potpunoj slobodi u formi i temama.
U Japanu je poznato njihovo tradicionalno pozorište kabuki i no, a u islamskom svetu akcenat je na lutkarskom i pozorištu senki. Mjuzikl i balet su posebni oblici spoja scenske umetnosti i muzike.
Savremeni oblik pozorišta potekao je od religijskih ceremonija u Staroj Grčkoj. Aristotel u svom delu Poetika navodi da je pozorište nastalo od pesama koje su pevane u slavu boga Dionisa. Naime, svake godine su se održavale Dionizijske svečanosti na kojima su se izvodile tragedije. Pisac je bio režiser, koreograf i kompozitor. Glumci su bili isključivo muškarci. Hor je pratio glumce pesmama u slavu grčkih bogova i heroja. Glumci i hor su nosili maske i scensku odeću. Drame su izvođene na otvorenom i obično su publici predstavljanje samo jednom. Srednji vek u pozorište uvodi religijske teme, prikazuju se scene iz biblije i života svetaca.
Pozorište renesanse je spojilo hriščanske teme i grčke klasične tragedije i komedije. Poseban oblik činile su karnevalizacije. Noviji oblici drame težili su realizmu u pozorištu i udaljavanju od antičke idealizacije. Drama se najduže opirala savremenim tendencijama modernizma, zbog svoje forme i načina interpretacije. Teatar apsurda teži potpunoj slobodi u formi i temama.
U Japanu je poznato njihovo tradicionalno pozorište kabuki i no, a u islamskom svetu akcenat je na lutkarskom i pozorištu senki. Mjuzikl i balet su posebni oblici spoja scenske umetnosti i muzike.
Knjažesko-srbski teatar
Prvo pozorište u Srbiji osnovano je u Kragujevcu, a osnovali su ga Miloš Obrenović i Joakim Vujić, koji je bio njegov prvi direktor. Za vreme zasedanja Sretenjske skupštine odžane su prve predstave u februaru 1835. Kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger.
photo: https://pixabay.com/
Do sledećeg čitanja,
Jovana Milutinović
Коментари
Постави коментар